NEVESINJE: Šta mislite, da li je moguće napisati sećanja u kome se spominju Tito i Neron, Brus Li i Čak Noris, kinoaparater Alija i Marićuša, Zdravko Čolić i ja, a da sve to bude pomalo povezano? Nije? Jeste! Budite hrabri i zaplovite sa mojim sećanjima.
Autobus za Rim čekao sam ispod muzeja „25. Maj“ gde počiva najveći sin naših naroda i narodnosti ili za druge, opet, Neron našeg vremena, Josip Broz! Sa ulice gledam to zdanje. Koliko smo imali kroz školovanje onih takmičenja pod imenom „Titovim stazama revolucije“, i učili o tom vremenu, a da u stvari i ne znamo da li je sve to baš bilo tako. Do sada sam našao tri neverovatne biografije Broza i četvrtu zvaničnu (Joža iz Kumrovca). U slobodno vreme pišem scenario o tome ko je u stvari bio Tito, kao „Rašomon“ (film Akira Kurosave, isti događaj sagledan iz 4 priče, svaka različita). Možda i to bude zanimljivo za čitanje, ako je više Broz nekome zanimljiv. I sada se setih, a u fotoalbumu imam i fotografiju, komemorativne sednice povodom Brozove smrti, u sportskoj hali, ako je taj čovek ikada postojao ili pak ikad umro.
Tog jutra, kroz hodnike škole, odzvanjao je muk. Nije bilo dečije galame, žagora. U hodniku je postavljena slika sa crnim florom, na svakih 5 minuta smenjuju se učenici u počasnoj straži. Za 10 sati bila je zakazana komemorativna sednica u sportskoj hali. Pošto sam stanovao blizu škole, poslali su me kući da se obučem svečano, teget pantalone, bela rolka i obavezno crvena marama sa plavom pionirskom kapom. U sali, pored slike, stajalo nas je šest, dva gorana (izviđači, skauti), dvoje starijih pionira, i dvoje mlađih pionira. Naravo, ja sam tada bio mlađi pionir. Ozbiljno sam shvatio svoj zadatak. Problem je nastao kada se sednica odužila.
Prvo je išao referat direktora škole Rista Brenja, zatim biografija Broza, mislim da je čitala Verica Kapor, pa par reči je rekao i Ibro Karadža, pa neki recital, a onda je nastala gužva iza mojih leđa. Nisam se okrećao da vidim šta se dešava. Neko je, iza mene, pao u nesvest. Jednostavno, zaboravili su zameniti počasnu stražu. Učitelj moga brata, Nikola Aleksić pokušavao mi je došapnuti da se opustim, da ne budem toliko ukočen, a ja nisam razumeo šta mi govori. Tek kada se dogodio incident, odlučili su da nas sve sklone. Organizatori su procenili da slika druga Tita može i bez počasne straže. Na dan sahrane nismo imali nastavu, ali su u dve učionice postavljeni televizori, da bi smo mogli gledati prenos sahrane u kolor tehnici (tada su još uvek, po kućama većinski bili crno-beli televizori!). Iznenađujuće bilo je mnogo učenika. Ne znam da li nam je bilo naređeno ili je jednostavno, bilo prepušteno da svako sam odluči da li će toga dana doći u školu.
Prof. Slobodan Kalicanin
Vise na
sajtu Virtualna Hercegovina
