Priča o Mihajlu Miću Ljubibratiću (1839 - 1889)

Veliki hercegovački vojvoda Mihajlo Mićo Ljubibratić rođen je 1839 godine u trebinjskom selu Ljubovu u uglednoj staroj srednjovjekovnoj srpskoj plemićkoj porodici Ljubibratić. Umro je veoma mlad u pedesetoj godini života daleko od rodnog kraja u Beogradu 1889 godine.
Gimnaziju je završio u Dubrovniku gdje se kao veoma mlad upoznao sa revolucionarnim idejama italijanskog mislioca i revolucionara Macinija koji je odigrao veoma važnu ulugu u oslobođenju i ujedinjenju Italije 1861 godine. Tako nešto kao što su uradili Macini i Garibaldi u Italiji želio je da uradi Mićo Ljubibratić prilikom oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda na Balkanu u jednu zajedičku državu u drugoj polovini 19 vijeka.

Borbe i ustanci srpskog naroda u Hercegovini i Bosni u drugoj polovini 19 vijeka protiv turske okupatorske vlasti počele su bez pomoći zvaničnih država Srbije i Crne Gore. Mićo Ljubibratić se nadao da će pomoć i oslonac za ustanak i ustanike naći u civilizovanoj i naprednoj Evropi,ali se grdno prevario i razočarao jer su Velike sile gledale da podmire svoje interese i osvajačke apetite na Balkanu. Mali balkanski narodi su im služili kao moneta za potkusurivanje i namirivanje svoji osvajačkih planova i interesa na Balkanu. U prvom redu očekivao je Mićo Ljubibratić pomoć od Italije i Italijana da će uz njihovu pomoć doći na kormilo ako ništa drugo do autonomne i slobodne Hercegovine. Kada je ta dugo očekivana pomoć sa vana izostala,izuzev nekoliko četa italijanskih dobrovoljaca Mićo Ljubibratić se morao više oslanjati na domaće snage i zatražio je pomoć za hercegovačke ustanike od srpskih država Srbije i Crne Gore. Čitav njegov rad u Hercegovačkom ustanku bio je pun protivrječnosti,razno raznih ocjena i mišljenja. Ona se kreću od sasvim suprotnih i oprečnih stavova koja idu iz krajnosti u krajnost,od prenaglašene njegove lične uloge u ustanku do potpunog negiranja,omalovažavanja i poništavanja njegove uloge i svih zasluga u Hrcegovačkom ustanku 1875 - 1878 godine.

Zvanična kneževina Crna Gora i crnogorski knez Nikola Petrović gledali su i vidjeli u Miću Ljubibratiću,čovjeka i agenta kneževine Srbije i kneza Milana Obrenovića koji je poslan u Hercegovinu da poremeti planove i interese Crne Gore i da promoviše iterese Srbije u Bosni i Hercegovini. Ni zvanična kneževina Srbija nije se dobro odnosila prema vojvodi Mići Ljubibratiću kao svome nacionalnom radniku u Bosni i Hercegovini. Nekoliko godina kasnije poslije završetka Hercegovačkog ustanka i ratova Srbije i Crne Gore protiv Turske 1876 - 1878 godine,vojvoda Mićo Ljubibratić morao je nevoljno da se pravda i jednoj i drugoj strani i Srbiji i Crnoj Gori,koje su ga izdale u odsutnom momentu što je dovelo do vojničkog poraza i gušenja Hercegovačkog ustanka 1875 - 1878 godine. Iz ondašnje evropske i domaće srpske i crnogorske štampe može se jasno sagledati sva tragična,neslavna i teška sudbina „TREĆEG SRPSKOG KNEZA“, Velikog hercegovačkog vojvode Mihajla Mića Ljubibratića (1839 - 1889).

Detaljnije na sajtu:
Virtualna Hercegovina 

Žana Merkus - heroina i amazonka hercegovačkog ustanka ''Nevesinjska puška'' 1875 -1878 godine

Objavljujemo zanimljiv članak koji nam je poslao prof. Nikola Laketa. U njemu je opisana jedna od epizoda vezanih za ustanak u Nevesinju 1875. godine iz ugla Žane Merkus.
Holanđanka, Žana Merkus rođena je 1839 godine u Indoneziji u porodici generalnog guvernera holandske kolonije Istočna Indija. Veoma rano je ostala siroče bez oba roditelja, prvo joj je umro otac 1844 godine, četiri godina kasnije 1848 godine umire joj i majka „prebogata Vilhemina Kransen“. O Žani Merkus i njenoj porodici braći i sestrama brigu preuzima stric Šarl Gijom Merkus koji je bio sveštenik protestantske, valonske crkve. Pod njegovim uticajem ona je postala religiozna i zavoljela je Boga i težila je ka Bogu. U ranoj mladosti idol joj je bila fracuska revolucionarka Jovanka Orleanka. Tako je i ona odlučila da se ne udaje i da ne stvara porodicu već da se sva posveti revolucionarnom radu. Krajem šezdesetih odlučila je da rasproda dio svoje imovine i da krene na put u Njemačku i Italiju. Na tome putovanju stiže u Francusku u Pariz gdje je 1871 godine zatiče Francusko - Pruski rat, opsada Pariza i kapitulacija Francuske. Ona je u Parizu radila kao dobrovoljac u ambulantama Crvenog krsta, gdje je liječila i zbrinjavala ranjenike i bolesnike. Poslije završetka ovog rata sva bolesna i iscrpljena kreće na put u Italiju na oporavak i liječenje. Dvije godine kasnije kreće na hodočašće u Svetu zemlju gdje namjerava da gradi dom i hram sinu Božijem za njegov drugi dolazak na zemlju.

U ljeto 1875 godine, Žanu Merkus potresaju i uznemiravaju vijesti o početku ustanka potlačenog srpskog naroda u Hercegovini pod imenom Nevesinjska puška, koji će trajati tri godine od 1875 do 1878 godine i koji će se tragično završiti austrougarskom okupacijom BiH 1878 godine. Početkom 1876 godine, Žana Merkus nalazi se kao dobrovoljac među hercegovačkim ustanicima sa kojima se bori rame uz rame u najžešćim borbama sa muškarcima u prvim borbenim redovima. U borbe je išla odmah do barjaktara koji je bio omiljena meta turskog oružja. U predahu borbi zahtijeva od vojvode Mića Ljubibratića da se za ustanike nabavlja oružje i municija i u tu svrhu daje svoj novac za nabavku topova koji na veliku njenu žalost nisu nikada isporučeni hercegovačkim ustanicima. U Dubrovniku je prihvatala dobrovoljce i prevodila ih među ustanike u borbu. Sa ustanicima je krenula u napad na varošicu Ljubinje i proglašena je za najhrabrijeg borca. Žana Merkus u borbe je uvijek išla u narodnoj hercegovačkoj muškoj nošnji sa kapamo zavratom na glavi. Turci su je dočekivali uz zaglušujuću viku, galamu i alakanje. Među Turcima je imala pogrdan naziv „Crveni đavo“ zbog njene crvenkasto-riđe kose. Mnogi novinari posvećivali su joj pažnju, pisali su o njoj i njenoj junačkoj borbi sa srpskim ustanicima. Na novinarsko pitanje: “Da li je ona tu kao pripadnik Crvenog krsta da pomaže ranjenim srpskim borcima“ ? Ona odgovara: „ Ne ! Meni su živi i zdravi Srbi mnogo draži od bolesnih i ranjenih“.
Žana Merkus bila je oduševljena hercegovačkim ustaničkim vojvodom Mićom Ljubibratićem u koga je bila zaljubljena. Viđali su je stalno u njegovom društvu. O njmu je govorila stalno sa velikim poštovanjem i sa puno hvale i divljenja. Divila se njegovoj ljepoti i nije bila tajna da je bila zaljubljena u ovog hrabrog ustaničkog hercegovačkog vojvodu. Svoja osjećanja prema njemu povjerila je u pismima svojoj prijateljici Meri Ulenšpigel u Amsterdamu. Ta njena pisma pronašao je i objavio hercegovački pjesnik Radovan Ždrale u kojima piše :
„Pitaš me kako izgleda On ? ... On je zadivljujići izdanak jednog sveta o kome mi u Holandiji ništa ne znamo. On je savršeno lep,ili se meni čini,kao i svakoj ženi koja zavoli. Stasit, dugih nogu kao u jelena,snažnih ramena kao u Herkulesa i apolonske glave“.
Nekoliko mjeseci kasnije prilikom prelaska granice iz Hercegovine u Dalmaciju uhapšen su Mićo Ljubibratić, Žana Merkus i grupa ustanika. Njih su internirali, Mićo Ljubibratić je ostao do kraja ustanka u internaciji u Lincu u Austriji. Žana Markus je pod nepoznatim okolnostima oslobođena i ponovo se našla u Beogradu u Srbiji. Ona se pod neobjašnjivim okolnostima dokopala slobode i krajem marta 1876 godine stiže u Beograd, ponovo u muškoj hercegovačkoj nošnji sa opancima na nogama i kapom zavratom na glavi. Beograd i beograđani su joj priredili veličanstven doček gdje je dočekalo oko šest hiljada beograđana. Srpski pjesnik Đura Jakšić napisao je jednu pjesmu u njenu čast „Dobrodošlica Jovanici Markusovoj“.

Vise na sajtu
 VIRTUALNA HERCEGOVINA

Svi putevi vode za Rim ili još malo sećanja na Nevesinje

NEVESINJE: Šta mislite, da li je moguće napisati sećanja u kome se spominju Tito i Neron, Brus Li i Čak Noris, kinoaparater Alija i Marićuša, Zdravko Čolić i ja, a da sve to bude pomalo povezano? Nije? Jeste! Budite hrabri i zaplovite sa mojim sećanjima.

Autobus za Rim čekao sam ispod muzeja „25. Maj“ gde počiva najveći sin naših naroda i narodnosti ili za druge, opet, Neron našeg vremena, Josip Broz! Sa ulice gledam to zdanje. Koliko smo imali kroz školovanje onih takmičenja pod imenom „Titovim stazama revolucije“, i učili o tom vremenu, a da u stvari i ne znamo da li je sve to baš bilo tako. Do sada sam našao tri neverovatne biografije Broza i četvrtu zvaničnu (Joža iz Kumrovca). U slobodno vreme pišem scenario o tome ko je u stvari bio Tito, kao „Rašomon“ (film Akira Kurosave, isti događaj sagledan iz 4 priče, svaka različita). Možda i to bude zanimljivo za čitanje, ako je više Broz nekome zanimljiv. I sada se setih, a u fotoalbumu imam i fotografiju, komemorativne sednice povodom Brozove smrti, u sportskoj hali, ako je taj čovek ikada postojao ili pak ikad umro.

Tog jutra, kroz hodnike škole, odzvanjao je muk. Nije bilo dečije galame, žagora. U hodniku je postavljena slika sa crnim florom, na svakih 5 minuta smenjuju se učenici u počasnoj straži. Za 10 sati bila je zakazana komemorativna sednica u sportskoj hali. Pošto sam stanovao blizu škole, poslali su me kući da se obučem svečano, teget pantalone, bela rolka i obavezno crvena marama sa plavom pionirskom kapom. U sali, pored slike, stajalo nas je šest, dva gorana (izviđači, skauti), dvoje starijih pionira, i dvoje mlađih pionira. Naravo, ja sam tada bio mlađi pionir. Ozbiljno sam shvatio svoj zadatak. Problem je nastao kada se sednica odužila.

Prvo je išao referat direktora škole Rista Brenja, zatim biografija Broza, mislim da je čitala Verica Kapor, pa par reči je rekao i Ibro Karadža, pa neki recital, a onda je nastala gužva iza mojih leđa. Nisam se okrećao da vidim šta se dešava. Neko je, iza mene, pao u nesvest. Jednostavno, zaboravili su zameniti počasnu stražu. Učitelj moga brata, Nikola Aleksić pokušavao mi je došapnuti da se opustim, da ne budem toliko ukočen, a ja nisam razumeo šta mi govori. Tek kada se dogodio incident, odlučili su da nas sve sklone. Organizatori su procenili da slika druga Tita može i bez počasne straže. Na dan sahrane nismo imali nastavu, ali su u dve učionice postavljeni televizori, da bi smo mogli gledati prenos sahrane u kolor tehnici (tada su još uvek, po kućama većinski bili crno-beli televizori!). Iznenađujuće bilo je mnogo učenika. Ne znam da li nam je bilo naređeno ili je jednostavno, bilo prepušteno da svako sam odluči da li će toga dana doći u školu.

Prof. Slobodan Kalicanin

Vise na
sajtu Virtualna Hercegovina 

MORINE:CAMPUS MORTORUM – Polje smrti

NEVESINJE: Morine su kraška visoravan u Istočnoj Hercegovini,teritorijalno su nekada pripadale Nevesinjskom srezu,danas većim dijelom Morine pripadaju opštini Nevesinje,dok jedan manji dio pripada opštinama Gacko i Kalinovik.Morine danas popularno nazivaju hercegovački Himalaji. Kako su Morine dobile svoje ime ?
Ima više teorija kako su Morine dobile ime,prva je da su Morine kao i većina naselja u Hercegovini dobile ime po porodicama koje su tu nekada davno živjele,druga je da su dobile ime po smrti (mors,mortis – latinski smrt;campus mortorum-polje smrti). Na Morinama se vijekovima umiralo zbog teške zime i hladnoće,ponekad je smrt bila masovna pojava za vrijeme epidemije kuge ili neke iznenadne mećave i oluje kakva je bila kada su na Morinama po narodnom predanju izginuli svatovi bega Ljubovića. O njihovoj smrti govori lokalitet Svatovsko groblje na Morinama.

Od najstarijih vremena i vladavine vladara zahumlja kneza Mihajla Viševica (912-926) Morine pripadaju župi Viševa koja obuhvata gornji tok rijeke Neretve,to je današnja oblast Borač. U istorijskim izvorima dubrovačkog arhiva pominju se mnogi stanovnici Morina medju njima porodice:Vladnić i Dobrosalić. Vladnići su sa Morina kod Uloga,tu se pominje 1436 godine neki Petko Vladnić sa Morina koji je čovjek feudalca Radoslava Pavlovića. Miloš Dobrosalić isto je čovjek Radoslava Pavlovića,živi na Morinama, pominje se te iste 1436 godine.

Obilje trave na planinskim pašnjacima na Morinama davalo je izvrsne uslove za razvoj stočarstva još od najstarjih vremena.Vijekovima su stanovnici Donje Hercegovine ljeti izgonili stoku na ispašu na Morine i okolne planine.Tamo stižu početkom ljeta najdalje do Vidovdana,a ostaju do kraja ljeta, do Male Gospojine kada sizalaze sa planine na jeseništa. U toku zime stočari se sa svojim stadima spuštaju sve do Stona gdje prezime.Kao uspomena na nekad davne stočare ostali su lokalni toponimi.Na Morinama postoje i lokaliteti,Bjelevići,ime dobilai po porodici Bjelevac kod Stoca. Šakotuša planina i posjed porodice Šakota kod Stoca. Puhalova lokva imanje i posjed porodice Puhalo. Maslaci imanje i posjed porodice Maslac.Maljurin bunar posjed i imanje porodice Maljura kod Stoca. Pored humljaka koji su periodično ljeti tu živjeli,na Morinama je živjelo stalno domaće starosjedilačko stanovništvo . Na Morinama postoji lokalitet Mandića omeđine gdje je nekada živjela porodica Mandić. Na čitavom prostoru Morina kao potvrda ovoj našoj tvrdnji postoje mogrobrojna stara groblja,od kojih su najpoznatije nekropole Svatovsko i Djevojačko groblje sa desetinama nadgrobnih srednjovjekovinih spomenika – stećaka. Najljepša nekropola stećaka je Svatovsko groblje za koju se veže predanje da su tu u mećavi izginuli svatovi bega Lakišića iz Mostara u sniježnoj mećavi i nevremenu 1796 godine. U neposrednoj blizini Svatovskog groblja nalazi se lokalitet Majdani koji je bio majdan gdje se vadio kamen za nadgrobne spomenike stećke. I danas se u Majdanima mogu naći veliki neobrađeni blokovi kamena koji iz neki razloga nijesu odgovarali želji naručioca ili majstora. Prilikom gradnje ceste preko Morina 1912 godine,okupacione vlasti su put tako trasirale da on razdvaja nekropolu stećaka na dva dijela. Kakav je to bio neviđen kulturocid od prosvijećene Evrope ?

Prof. Nikola Laketa

Vise na
sajtu Virtualna Hercegovina

Moja ulica (STARA SLOGA) ili ulica dobrih žena

NEVESINJE: Slobodan Bobo Kaličanin nam je poslao još jednu priču. O nama... O Nevesinju. Uživajte...
- Otkud tebe? – reče bаkа Dаnicа bаbi Mаvrаkuši iz Humčаnа.
- Vаlа, poslom! Došlа sаm ti, dа pomognem ovu Rаtkovu siročаd, što ostа.
- Kаko? – zаčuđeno upitа mojа bаkа.
- Muhаem sаm došlа dа im u kаfаni popijem sok. Mojа tѝ, petero đece, mаle, trebа dа živi bez ocа. Jа više od togа ne mogu, аli svаk` nek učini toliko, biće i Dušаnki i đeci od koristi.
- `oće vаlа, dobro si to urаdilа.
- No, Dаnice, onа što im rаdi u kаfаni, više je golа no obučenа. Mojа ti, nije lijepo se onаko oblаčiti, kućа je u žаlosti.
- Pа, u kojoj si ti to kаfаni bilа?
- Pа, u onoj preko putа Sаlаtićа kućа.
- Kuku mi, pа to si ti promаšilа, to si bilа kod Momа i Mаrije.
- Kаko, pа jа onu mlаdicu, upitаh je li ovo Stаjićа kаfаnа, i onа mi reče jes`, i još reče sjedi bаbа, slobodno? I, jа joj još ispričаh što sаm došlа i štа mi je nаum, а onа mi reče brаvo bаbа, svаkа ti čаst! A brukeee, a što me prevаri! Aааа!

Tа mlаdicа je bilа Blаnkа, Slovenkа, veomа lepа konobаricа kojа se, moždа i nаjduže od svih konobаricа, zаdržаlа u Nevesinju, аli ovo nije pričа o njoj, već o mojoj ulici i njenim stаnovnicimа, ulici kojа je počinjаlа ili se zаvršаvаlа od Stаjićа kаfаne „Rodi godino“ pа do školskog dvorištа ili od školskog dvorištа pа do „Rodi godino“, zаvisno sа koje strаne gledаte!
Iznаd te kаfаne su živeli Drаgаn i njegovа brаćа i sestrа, а pаr kućа ispod kаfаne živele su bаbа i dedа Nensi i Mаje Ninčić. Međutim, one su, kаdа sаm bio treći rаzred, otišle iz Nevesinjа. Nensi je stаrijа od mene 3 godine, tаdа, devojčicа sа puno idejа, vаspitаnа, dobrа, druželjubivа. Onа je sа Jelenom Todorović bilа inicijаtor prvih priredbi u ulici, pokretаč svegа lepog. Čuo sаm dа je zаvršilа slikаrstvo i elektrotehniku i dа je sаdа negde u AMERICI. Mаjа je od mene pаr godinа mlаđа, zа nju se pričаlo dа je svirаlа klаvir. To je, zа mene, tаdа bilo velikа stvаr. Tаko mаlа, а svirа klаvir. Voleo bih dа znаm gde je sаd i štа rаdi?
Pаr godinа posle Mаjinog i Nensijinog odlаskа, između „Rodi godino“ i kuće gde su one stаnovаle, otvoren je kаfić „DŽi-Bi“ koji je držаo Fаcа. Jedno vreme bio nаm je i komšijа. Živeo je u stаnu ispod nаs. Dobаr komšijа, ženа mu je divnа. Mnogi smo svoje prvo piće, u kаfiću, uprvo tu popili!
No, dа pređem nа drugu strаnu ulice. Ispod Dugаlićа kuće, živeli su Rаšo i Slаvа, а nа sprаtu Momo i Rаdа (decа Mаrićuše iz predhodne priče.). Sledećа u nizu bilа je Gojinа kаfаnа. Ali onа prаvа bosаnskа kаfаnа. Mislim dа se tаko i zvаlа, mаdа, zа sve u čаršiji, zvаničnа imenа kаfаnа nisu znаčilа ništа, svi su išli kod Sаmije, kod Goje, kod Bulа, kod Mаrije, kod Dušаnke, kod Duške, kod Ruže...! U toj kаfаni, igrаle su se pece (domine), duvаnilo se, а аko bi neko i neku reč izgovorio, onа se gubilа, uokvirenа u duvаnskom dimu, između zvukа pecа i ponekog uzdаhа. Stoljnjаci su bili kаrirаni sа dominаntnom plаvom bojom, а pepeljre bаkаrno žute i plаve boje. Odkud znаm? Pаr putа sаm sа Duškom tu dolаzio, pošto mu je Gojа bilа tetkа.
Preko putа, bočne, prаve nаše ulice, nаlаzilа se zgrаdа pod imenom Srpski hаn. Hаn! Dok sаm čitаo opise hаnovа, Ive Andrićа uvek sаm imаo problem, jer su mi pred oči izlаzili stаnаri mog „Hаnа“, njeni poslednji stаnаri, uz svo poštovаnje Andrićа i njegove lepote i uverljivosti pisаnjа. Oronuo, stаr, hаn nije imаo ulаznа vrаtа. Čim bi prekorаčili prаg nаilаzilo se nа česmu. U prizemlju sа leve strаne živeli su Fаdil, kаsir robne kuće, sа Zejnom i decom. S desne strаne su bile drvene stepenice, koje su pod hodom, jаko škripаle. Iznаd Fаdilovа stаnа stаnovаli su Slаvojkа i Monа, pored njih Neđo-Eđo i njegovi, pа bаbа Jelа sа unukom Sаnjom. Bаbа Jelа je ponosno isticаlа kаko je poreklom iz ugledne mostаrske porodice Bаjevićа. Nаjpoznаtiji rođаk joj je bio Dušаn, poznаt kаo „Princ sа Neretve“. Voleo je Dušаn Nevesinje, često je dolаzio, čаk, sećаm se dа je, jednom prilikom, bio gost Miće Čokorilа, nа priredbi kup pevаčа. Sećаte li se kupа pevаčа? Kokа Vujаdinović je bio „Roker s Morаvu“. Jednom sаm i jа učestvovаo, аli ne kаo pevаč, već sаm dodelio neku medаlju Nаni Ivkoviću. Mićа osmislio dа se popenjem, onаko mаli, nа merdevine (stube) i tаko sа visine okаčim visokom Nаni medаlju! Bаjević je izvlаčio tombolu, što je publikа u sаli, uvek, sа nestrpljenjem isčekivаlа. Pаr godinа pred rаt, u hаn se doselio i Bebаn sа porodicom.

Nа sаmom krаju sprаtа živeli su dvoje stаrih ljudi, Uzeir (muslimаn) i njegovа ženа Mаrtа (Hrvаticа). Oni su slаbo s komšilukom govorili, Pošto nisu imаli svoje dece, usvojili su Jаgodu (Srpkinjа). Kаko ovаj podаtаk sаdа nаdreаlno zvuči. I bаš, sаm krаj Srpskog hаnа vezаn je zа Uzeirа. U prizemlju zgrаde, sа ulice, kа Stаjićа kаfаni, bio je mаgаcin Rаzvitkа, o kome je vodio rаčunа Ćišа Ivаniš. Jednog jutrа, kаdа gа je otključаo, zаtekаo je u mаgаcinu Uzeirа sа sve krevetom. Propаo je kroz pod/plаfon. To je bio znаk, dа se hаn morа do temeljа srušiti. Pred rаt je nаprаvljenа novа, modernа zgrаdа, u kojoj dаnаs žive neki drugi stаnаri. I dok sаm pisаo ovo sećаnje, stiglа je vest iz Nevesinjа, dа je preminuo jedаn, meni drаgi stаnаr nove zgrаde, nаstаle umesto Srpskog hаnа. NJegovog ocа, tetkа Vidаkа sećаm se kroz mаglu, tetku Cviju bih mogаo sаdа nаcrtаti. Ni dаnаs ne znаm kаkаv smo rod bili, аli dа smo se sа tom kućom lepo gledаli, gledаli smo se! U životu svаkog muškаrcа, služenje vojnok rokа, trаje u sećаnju, vаžno je, pа tаko je i kod mene. Jedini nevesinjаc koji mi je bio u poseti, uz ujnu Milku, bio je on – Mimа Vаsiljević! Uvek ću se sećаti tog dаnа kаdа me posetio, аli i njegove slаtke priče o njegovom trećem detetu. Došаo on kod nаs, dа kаže dа je dobio stаn. Pitаju gа moji kаko su Rаdа, Dejаn i Ivаnа i onа mаlа kаko joj je ime, а on kаže „5 bodovа“. Kаko? Pа tаko, toliko mi je trebаlo dа dobijem stаn i njeno rođenje je donijelo tаj stаn. I dаnаs je, to dete, zа mene, imenа „5 bodovа“. Rаdi, Dejаnu, Ivаni i „5 bodovа“ ovim putem izjаvljujem nаjiskrenije sаučešće. Umro je jedаn, meni, jаko drаg čovek. Pokoj mu duši!

Vise na
sajtu Virtualna Hercegovina